ЕПИЗОДА 4 - АНЂЕЛИ И ЉУДИ СЕ УЈЕДИЊУЈУ

Зачало
Солеја
Употреба светиљки
Читање и проповедање Еванђеља

ЧИТАЊЕ АПОСТОЛА

По завршетку Трисвете песме, ђакон, дошавши пред свете Две­ри говори: Пазимо!
Свештеник:
Мир свима.
Чтец: И духу твоме.
Ђакон: Премудрост!
Чтец: Прокимен псалм Давидов...
И чтец најављује стих Прокимена.
Ђакон: Премудрост!
Чтец говори наслов Апостола.
Ђакон:
Пазимо!
Чтец чита перикопу (зачало) апостолског чтенија, а ђакон кади свети Олтар, иконе и народ.
Кад се заврши Апостол, свештеник говори:
Мир ти.
Чтец: И духу твоме.
Ђакон: Премудрост!
Чтец: Алилуја!

И пева се Алилуја са стиховима. Док се то пева, или пре тога док се још чита Апостол, ђакон узима кадионицу с тамјаном, приступа свештенику и, примивши благослов, кади свету Трпезу унаоколо, сав олтар и свештеника, и са солеје иконостас и народ.

Прво слушамо Апостол – део из Новозаветних посланица или Дела апостолских.

Објава речи је par excellance светотајински чин, јер то је чин који преображава. Он мења људске речи Еванђеља у Реч Божју и у пројаву Царства Божјег. Он мења и човека који слуша Реч у примаоца Речи и у Храм Духа Светога...

Читању Еванђеља на Литургији претходи „Алилуја“, певање таја­н­­­­­­­ствене „Theoforous“ (Богоносне) речи, која означава радосни поз­драв оних који гледају долазак Господа, који знају да је Он присутан и који изра­жавају своју радост због ове славне „парусије“. Ево га! − могао би да буде скоро адекватан превод ове непреводиве речи − „Алилуја“.

ЧИТАЊЕ ЕВАНЂЕЉА

Свештеник говори молитву пред Еванђеље:
Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх твојих блажених заповести, да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер Ти си просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
Ђакон свештенику:
Благослови, Владико, благовеститеља светог Апостола и Еванђелиста (име Еванђелиста чије се Еванђеље чита) и свештеник, осењујући га крсним знаком, говори: Бог, молитвама светога славнога Апостола и Еванђелиста (име) да теби, благовеститељу, да реч с великом силом на испуњење Еванђеља љубљенога Сина Његова, Господа нашег Исуса Христа.
Ђакон: Амин.

Свештеник стаје на солеју и произноси:
Премудрост, смерно стојмо; чујмо свето Еванђеље. Мир свима.
Народ: И духу твоме.

Када су се рани хришћани састајали, они су или клечали или ста­јали при молитви. На почетку службе, ђакон би објавио за шта сви треба да се моле и свако би клекнуо и индивидуално се молио. На одређени знак, сви су устајали и молили се заједно. „Они су клечали да се моле као поје­ди­ници, али заједничка молитва Цркве је свештени чин, који треба да буде обављен у положају који заузима свештеник, стојећи.“ Када описује Евхаристију, св. Јустин (+165) из­јављује: „Тада сви устајемо и нудимо молитве.“ To је зато што се обављање Литургије сматрало догађајем у коме се учествовало – не нечим што се тек гледа или слуша.

Сла­вљење Бога никако није замишљено као пасиван чин.

Читав човек, дакле и душа и тело, учествују у богослуже­њу зато што је Син Божји у Своме Овапло­ћењу примио у Себе целог човека и зато што цели човек мора да буде искупљен за Бога и Његово Царство. Отуда различити по­ложаји тела на богослужењу имају литургијско значење; они су управо изрази бого­служења.
Стајање је основни литургијски положај („Стојимо право...“) зато што смо били у Христу искупљени, враћени својој истинској људској величини, васкрснути из смрти греха и потчињености животињском и грешном делу наше природе.

Употреба светиљки на божанственој Литургији потиче још од апостолских времена. У Делима апостолским пише да су многе светиљке гореле на месту сабрања када је апостол Павле у Троади служио божанствену Евхаристију. Преподобни Никодим Светогорац објашњава зашто осветљавамо храм: „Прво, у славу Бога, истинске светлости која просветљава сваког човека. Друго, како би се развејала ноћна тама и како бисмо имали утеху... Треће, као знак радости и весеља...
Четврто, у част мученика и светитеља... Пето, као подсећање на светлост наших добрих дела... И шесто, на отпуштење наших грехова.“

Преподобни Симеон Нови Богослов о томе пише овако: „Наиме светиљке сликовито означавају (иконизују) умну светлост.“

Долази време за читање светог Еванђеља.

Ђакон: Читање светог Еванђеља од (име Еванђелиста).
Свештеник: Пазимо.
Народ: Слава Теби, Господе, слава Теби.
Ђакон чита из Еванђеља перикопу (зачало) одређену за тај дан. Пошто се заврши читање Еванђеља, свештеник, благосиљајући ђакона, каже: Мир теби, благовеститељу.

Библија је на неки начин, биографија Бога у овом свету. У њој је Једини Неописиви, да тако кажемо, описао Себе. Свето Писмо Новог Завета је биографија отелотвореног Бога у овом свету. У ње­му је описано како је Бог, да би открио Себе људима, послао Бога Логоса (Реч), Који је узео тело и постао човек. Kао човек Oн je рекао људима све о томе какав је Бог, све што Бог жели од овог света и од људи у њему. Бог Логос је открио Божји план за свет и Божју љубав према свету. Бог Реч је говорио људима o Богу уз помоћ речи, онолико колико људске речи могу садржати несадрживог Бога.

Све што је неопходно за овај свет и људе у њему − Господ је изре­као у Откривењу. Открио је одговоре на сва питања. Нема питања које може тиштати људску душу а да се одговор не може про­наћи, било директно, било индиректно − у Библији. Људи не могу измислити више питања него што постоји одговора. Ако не успеш да пронађеш одговор у Библији на било које од својих питања, то значи да си или наметнуо бесмислено питање или ниси знао како да читаш Библију и ниси завршио читање одговора у њој – кажу нам Оци.

Читање и проповедање Еванђеља је у православној Цркви литур­гијски чин, нераздвојни и битни део свете Тајне. Оно се слу­ша као Реч Божја, а прима се у Духу Светоме, у Цркви која је живот Ре­чи и њен „раст“ у свету.

Проповед у Литургији се најчешће односи на управо прочитан део Еванђеља и од почетака Цркве следила је одмах по читању Еван­ђеља. Данашња пракса познаје и проповед пред причешће вер­них, а понегде се проповеда чак на крају Литургије, пре отпуста.

Ово читање сада представља Његово потпуније јављање, када је свима јавно говорио и кад је открио Себе; и то не само из онога што је Он Сам говорио, већ и из онога што је апостоле учио да говоре, шаљући их изгубљеним овцама дома Израиљева! (Мт. 10, 6) Због тога се читају и апостолске посланице а чита се и само Јеванђеље.

Свети Никола Кавасила

И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине.

Јн. 1, 14

Јеванђеље представља (иконизује) долазак Сина Божјег.

Свети Герман Цариградски

Отворимо, дакле, широм двери свога ума, отворимо свој слух и са великим страхопоштовањем, како и доликује, ступимо на праг, поклонимо се његовом Цару... Немојмо у тај град ући бучно и немирно, него у тајинственом ћутању... Јер предстоји читање списа Господара анђела, а не неког земаљског цара.

Свети Јован Златоуст

Свето Писмо тамом обично назива време пре Христовог доласка, када... је земљом владала тама незнања. С друге стране, даном назива време по доласку Спаса нашега, када смо се просветлили, будући да смо умно примили светлост истинскога богопознања, па већ очима своје душе гледамо Сунце правде.

Свети Кирило Александријски

„Видиш ли да је светлост знања последица доласка светлости благодати Божје?“

Свети Григорије Палама

Заиста, истинско знање о Богу представља почетак блаженог живота: јер познати Њега, вели Соломон, то је корен бесмртности.

Свети Никола Кавасила

Божанска сила ће вас обасјати и уколико вам је ум без икаквог старања и срце спокојно, довешће вас до откривења свега онога што је недоступно човековом уму.

Свети Кирил Александријски

Узрок немира који осећамо је болест нашег ума. Иначе, кад бисмо се узнемиравали због онога што се дешава, требало би сви људи да буду узнемирени, будући да сви пловимо по истоме мору.

Свети Јован Златоуст

И проповедаће се ово еванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свима народима. И тада ће доћи крај.

Мт. 24, 14

Syndicate content