Свештеник са путиром и ђакон са дискосом и кадионицом, излазе на северна врата док пред њима иду свећеносци, и пролазе кроз храм молећи се обојица за све, и говорећи:<strong> Ђакон:</strong> <em>Благочестиви и христољубиви род хришћански, ктиторе и приложнике светога храма овога  да помене Господ Бог у Царству своме свагда и увек и у векове векова.</em>
Започнимо излазак из света животних брига, како бисмо успешно извршили улазак у простор Христовог саможртвовања!
'Све вас православне хришћане, да помене Господ Бог у Царству Своме,' говори свештеник, приближавајући се Олтару са Светим Даровима. Љубав, коју је Христос 'излио у наша срца' има свој природан израз у узајамној љубави хришћана.
Кад свештеник служи Литургију без ђакона, онда он у Великом входу сам носи и свети Путир и дискос. Понекад су цркве на Литургији пуне људи, понекад скоро празне.  Без обзира на број оних који приносе ову Евхаристују, увек је цела Црква - као јединство вере и љубави - та која приноси и бива приношена, и то органско јединство Цркве је изражено у помињању на Великом Βходу.

ВЕЛИКИ ВХОД

Затим ђакон каже свештенику: Узми, Владико.
Свештеник узима воздух и полаже га на плећа ђакону, говорећи: Подигните руке своје ка Светињи и благословите Господа. (Пс. 133, 2)

Овај већи покривач за евхаристијске дарове, зове се ваздух (црк­­венословенски – воздух), јер свештенослужитељи касније у Литургији машу њиме над светим даровима, и тако усталасавају ваздух. Он покрива свете дарове као ваздух земљу. Таласање воздуха над даровима симболише, кроз симбол нам чини видљивим осењивање светих дарова Духом Божјим.

Затим, узевши дискос ставља га ђакону на главу са сваком паж­њом и побожношћу, док ђакон држи кадионицу једним прстом; сам пак свештеник узима у руке свети Путир. Тако творе Велики вход: излазе на северна врата док пред њима иду свећоносци, и пролазе кроз храм молећи се обојица за све, и говорећи:
Ђакон: Благочестиви и христољубиви род хришћански, ктиторе и приложнике светога храма овога (ако је манастир: свете обитељи ове) да помене Господ Бог у Царству своме свагда и увек и у векове векова.

Тако се у свечаном опходу Приношења (или Великом входу) сам­ наш живот приноси на Олтар, дарује Богу у чину љубави и бого­по­штовања. Заиста је то „Цар царева и Господ господара, Који долази да буде жртвован“. То је Његов улазак као Свештеника и Жртве; и у Њему и са Њим, ми такође, лежемо на свети дискос, као чланови Његовога Тела, као они који деле с Њим Његову љу­дску природу.

„Оставимо све земаљске бриге“, пева хор, и стварно, зар нису све наше бриге обухваћене овом једин­ственом и основном бригом која преображава наше животе − овим покретом љубави који нас доводи до Извора и Дароватеља и Садржаја Живота?

Започнимо излазак из света животних брига, како би­смо успешно извршили улазак у простор Христовог саможртвовања.
Свети Јован Златоуст нас подстиче: „Мудраци изи­ђоше из Персије да би дошли да се поклоне Христу. Удаљи се и ти од животне свакодневице и крени Исусу у сусрет.“

Браћо, „нека нико са животним бригама, расејан, или пун страхова, не уђе у храм. Уђимо сви у њега оставивши све то напољу, пред улазом у храм. Јер ула­зи­мо у небеску палату, корачамо местима где се­вају муње“, подсећа нас Златоуст.
Велики вход је произашао из изворног чина преноса дарова који чине ђакони. У раној Цркви, верни су до­носили дарове на евхаристијско окупљање као симбол пожртвованог давања себе Богу. У Христу.

По доласку у место окупљања, они би давали своје да­рове ђакону поред улаза. Давани су разнородни дарови, али од највећег значаја за литургијску службу били су дарови у хлебу и вину. Од ових дарова би ђа­кони одабрали онолико хлеба и вина колико је би­ло потребно за Причешће и када би дошло време за евхаристијску молитву, хлеб и вино би били изношени и постављани на сто.

Временом овај део Литургије бива обогаћен Херувимском химном и 24. Пса­лмом, молитвама и осталим церемонијама. У великим црквама, процесија је могла да укључи и десетине учесника, укључују­ћи ђаконе како носе кадионице, рипиде, свеће, воздух и умиваонике.

Улазак Светих и свих праведника, који улазе заједно са Светим над Светима. Придружују им се и херувимске Силе, анђелске војске, зборови бестелесника и невештаствени редови и невидљиво хитају и прилазе, славословећи творе пратњу пред великим Царем Христом Који долази на тајинствено жртвовање.

Свети Герман Цариградски

Гранчицама умно очистивши душе,
као деца, с вером кличемо Христу, на сав глас узвикујући Владики: Благословен да си, Спасе, Ти Који си дошао у свет да спасеш Адама од старог проклетства...

Јутрење у недељу Цвети