ЕПИЗОДА 5 - ОСТАВИМО СВЕ ЗЕМАЉСКЕ БРИГЕ

Символички Велики Вход значи улазак Христа из Витаније у Јерусалим да претрпи мучења, страдања и смрт. Тада је множина народа и деце јеврејске приносила песму цару и победиоцу смрти а сада је приноси присутан народ у херувимској песми.
Дубока црквена символика заснива се на символу као неразлучивој вези видљивог облика којим је представљена невидљива стварност и саме невидљиве стварности с којом преко символа долазимо у непосредан додир. Није да нас символ само упућује на невидљиву стварност која стоји иза њега, он нас са њом повезује. Он је веза коју вером прихватамо и користимо.
Свети Герман Цариградски (+730) / Свети Максим Исповедник (+630)

Христос се успиње на Голготу да би се жртвовао.

Свештеник: Најсветијега патријарха (или високопреосвештенога митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), свештенички и монашки ред и сав клир црквени да помене Господ Богу Царству своме свагда, сада и увек и у векове векова.
(Ако је манастир: Настојатеља ове свете обитељи, преподобног игумана (име) и све у Христу братство његово да помене Господ Бог у Цар­ству своме свагда, сада и у векове векова. Благоверни и христољубиви, православни род наш да помене Господ Богу Царству своме свагда, сада и увек и у векове векова.)
Све вас православне хришћане да помене Господ Бог у Царству своме свагда, сада и увек и у векове векова.
И пева се други део Херувимске песме.

„Све вас православне хришћане, да помене Господ Бог у Царству Своме“, говори свештеник, приближа­вајући се Олтару са светим Даро­вима. Љубав, коју је Христос „излио у наша срца“ има свој природан из­раз у узајамној љубави хришћана.

Царство Божје је Царство савршенога Јединства „где сви могу бити jeднo као Ми што смо једно“. Бог је Љубав, зато нема другога начина да се приближимо Богу него љубављу. Он се нас сећа ако се ми сећамо један другога. Без обзира на број оних који приносе ову Евхаристују, увек је цела Црква − као јединство вере и љубави − та која приноси и бива приношена, и то орган­ско јединство Цркве је изражено у помињању на Великом входу.

Великог входа, док је Херувимска песма била певана, верници су желели да их Бог помене, а у неким културама су чак падали пред процесију приморавајући свештенике да их прескачу у ходу. Та жудња за тиме да буду поменути на овом нарочито свечаном месту у Литургији водила је до дељења Песме на два дела тако да су ђакон и свештеник могли да се моле за целу Црк­ву − коју ће Господ целу поменути у Свом Царству.

У најранијим прославама Евхаристије, пренос дарова од народа ка олтарском столу био је чињен без неке посебне церемоније. Између IV и VII века многи делови божанске Литургије постали су више церемонијални, укључујући и пренос дарова који је постао познат као Велики вход. У каснијем делу ове ере, ново симболично значење такође је било придодато целој Литургији.

Свети Герман Цариградски је интегрисао један други ниво извођена у византијско схватање Литургије; ниво који је подједнако био укорењен у Новом Завету и који се такође налазио, иако знатно мање истакнуто, у писањима светог Максима и другим раним византијским списима.

To је била интерпретација Евхари­стије, не само као άνάμνησις (присећања), већ и као стварне слике историје спасења у Исусу. Сваки део службе био је повезан са одре­ђеним догађајима у животу, смрћу, сахрањивањем и васкрсењем Христа.

Када говоримо о симболици, о симболичком у одређеним дело­вима Литургије, ми не доживљавамо симболику на начин како је види и користи данашња цивилизација.

Дубока црквена симболика заснива се на симболу као нера­злу­чивој вези видљивог облика којим је представљена невидљива стварност и саме невидљиве стварности с којом преко симбола долазимо у непосредан додир.

Није да нас симбол само упућује на невидљиву стварност која сто­ји иза њега, он нас са њом повезује. Он је веза коју вером прихватамо и користимо.

Syndicate content