ЕПИЗОДА 8 - Страна 3
<em>Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа, сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо...</em> Не могу да имају удела у Животу они који немају удела у Истини. Не могу имати заједницу Светога Духа они који не припадају јединству вере. Заједнички Путир има за предуслов заједничку веру.
<em>Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.</em>
Ђакон се крстолико опасује  да би у време причешћа могао без сметње да служи али и да би овим опасивањем означио и показао своју побожност према светој Тајни, чијем причешћу хоће да приступи. Символички ова радња се тумачи тако да се ђакон украшава ораром као неким крилима символизујући највише анђеоске чинове.
Свештеник, узносећи свети Агнец, говори: <em>Светиње светима. </em>Светима се називају верни „због Светога у Коме заједничаре и због Његовог Тела и Крви којима се причешћују“ тумачи нам свети Никола Кавасила.

ОЧЕ НАШ

Свештеник гласно: И удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе небескога Бога Оца и говорити:
Народ: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.
Свештеник: Јер је твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Све­тога Духа, сада и увек и у векове векова.
Народ: Амин. (Мт. 6, 9−13)

Молитва Господња није од почетка била део Литургије. Штавише, она је била препоручивана као приватна молитва, посебно за опроштај пре прилажења светој Трпези, од стране Тертулијана и Кипријана.

Од 380. године она је постала део Литургије у Јерусалиму. Једно од првих помињања Молитве Господње на Литургији у Цариграду је у чувеној проповеди св. Јована Златоустог која се тицала палог Евтропија.

Евтропије је рођен као роб, али је под неразјашњеним околно­стима постао саветник цара Аркадија. Интригама и преваром, и окружујући цара светским задовољствима, Евтропије је постао стварна снага у сенци престола, чинећи свакојака зла. Уклонио је све своје конкуренте и чак им ускратио могућност бекства, укинувши право Цркви да пружа уточиште прогоњенима − на велику жалост архиепископа Јована Златоустог.

Евтропијева срећа изненада се преокренула. И, једног дана, про­гоњен царевим војницима, бивши саветник побегао је у цркву. Одатле је преклињао Јована да му пружи уточиште.

Пошто је Златуости почео своју проповед, завесе светилишта су се отвориле откривајући шћућурену фигуру Евтропија који је сти­скао један од стубова свете Трпезе. Много је пута Архиепископ држао проповед глувим ушима o узалудности и пролазном ка­рактеру светских почасти, успеха, луксуза и богатства: сада је могао да скрене пажњу и пренесе своје лекције у срца своје мно­гобројне пастве показујући на живи пример великодостојни­ка који се претворио у јадника који пузи пред њима.

И као што је говорио против јаловости светске славе и богатства, Јован Златоусти је такође тражио да не само цар Аркадије већ и паства, опросте Евтропију. Подсећао их је да би ускоро требало да изговарају молитву Господњу као део Литургије. Рекао је: „Како ћете, пошто се овај скуп разиђе, примити Причешће, и изговорити молитву по којој нам је заповеђено да изгово­римо,и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима сво­јим‘, када захтевате кажњавање свог дужника? Да ли вам је он нанео тешке увреде и згрешио у односу на вас? He поричем то. Ипак ово је време не за суђење, већ за милост; не за захтевање поравнања, већ за показивање обзирности срца; не за испостављање захтева већ, за уступке; не за осуду и освету, већ за милост и заштиту.“

Молитва Господња је најосновнија молитва целог хришћанства, чврсти темељ на ком је саграђена вера... У Еванђељима Исус Христос се често обраћа над-небеском, Богу Оцу, као „Мој отац“. Увек у обраћању Оцу, употребљава присно „Moj“, представ­љајући себе у пуном сродству са Господом Оцем. Нико други другде у Светом Писму не даје себи таку слободу.

Ипак, у Молитви Господњој, Он проширује на нас, ситна бића, не­­упоредиву и јединствену привилегију обраћања божанској вели­чини Господа свега, Богу Аврамовом, Исаковом и Јаковљевом, Творцу и Владару целог космоса, Оном који јесте и вечно ће би­ти, са „Оче“.

To је Господ који је створио и влада, Господ који није само небе­ски, већ иза свих ствари, Грчка реч је epouranion, над-небесни, да нас подсети да је Господ изван небеса. Он трансцендира све што знамо и можемо да помислимо, и да можемо да приступимо Њему самим Његовим именом. Погледајте речи Литургије које следе одмах иза молитве: „И удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе (над-)небескога Бога Оца и говорити: Оче наш...“

Да смело! Смети називати Господа свих са „Оче“ чак и када би се обраћали и сопственим родитељима! Обратите пажњу да нас у молитви Исус упућује да се обраћамо Богу са „Оче наш“. Никада нам није речено да My се обраћамо са „мој Отац“. Тај степен блискости резервисан је у потпуности за Сина Божјег − Исуса Христа − који је Његов Син из целог бескраја по природи. Ми као људска бића можемо ипак постати оно што Христос јесте по природи кроз делање божанске величине. Стога у том смислу ми, такође, можемо да постанемо деца Божја па према томе браћа и сестре Исусове, једино прихватањем Његове безграничне милости и безграничне љубави у Светом Духу. Следствено, с обзиром на то да припадамо једни другима, сви делимо једнако и исто своју људску природу. Ми то чинимо заједнички и никада индивидуално; ми морамо да се обраћамо живоме Богу са „Оче наш“ и никада индивидуално и на присвајајући начин.

Свештеник: Мир свима.
Народ: И духу твоме.
Ђакон: Главе своје Господу приклоните.
Народ: Теби, Господе.

Свештеник је управо подсетио на наше племенито порекло. Пошто је Бога назвао нашим Оцем, он у наставку позива вернике да Га познају и као свог Господа, те да се према Њему покажу као слуге. Да приклоне пред Њим своје главе и тако покажу своје слу­же­ње. Јер, једна иста Крв Христова је и узвисила служење љу­ди и показала га великим, и остварила њихово усиновљење.

Свештеник се тихо моли: Благодаримо Ти, невидљиви Царе, који си својом неизмерном силом створио све и обиљем милости своје привео све из небића у биће. Сам Владико, погледај са неба на оне који су своје главе приклонили Теби; јер их нису приклонили телу и крви, но Теби страшноме Богу. А Ти, Владико, Светиње које су пред нама, раздели свима нама на добро, свакоме према његовој потреби; плови са онима који плове, путуј са путницима, исцељуј болесне, лекару душа и тела наших.
Возглас: Благодаћу и милосрђем и човекољубљем Јединороднога Сина твога са којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.
Народ: Амин.
Свештеник се тихо моли: Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог обитавалишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас освешташ, Ти, који са Оцем седиш горе, и овде си не­видљиво са нама; и удостој нас да нам својом моћном руком пре­даш пречисто Тело своје и пречасну Крв, а преко нас и свему народу.
Онда се свештеник клања, исто тако и ђакон пред светим Две­рима, и говоре тихо три пута:
Боже, милостив буди мени грешноме.
Затим се ђакон опасује орарем крстолико.

Ђакон стоји пред царским вратима и опасује се ораром крстолико. Ђакон се овако опасује зато, да би у време причешћа могао без сметње служити али и да би овим опасивањем означио и показао своју побожност према св. Тајни, чијем причешћу хоће да приступи. Симеон Солунски каже o овоме: „Ђакон се украшава ораром као неким крилима, и покрива се побожношћу и смерношћу нарочито када се причешћује, подражавајући серафиме, који као што пише имају шест крила, од којих са два покривају лица, са два ноге, а са два летећи кличу: Свет, свет, свет.“

Свети Дух животвори све... На небу је, а испуњава целу земљу... Потпун обитава у свакоме и потпун је са Богом. Не саслужује код божанских дарова (као анђели), него са влашћу раздаје благодатне дарове.

Свети Василије Велики

Кроз Христа, наиме, приступисмо вером (Рим. 5, 2) и Он је савршио освећење нашег преласка у истинско постојање. Учинио је то тако што је ради нас први ушао у Светињу над светињама показавши нам пут Истине.

Свети Кирило Александријски

Погледај, драги мој, сву ништавност твоје и моје природе. Види, чему смо сродни: земљи, блату, иловачи, цигли, земном праху. Јер саздани смо од земље, а онда се после смрти у земљу распаднемо. Када о томе тако размишљаш, мораш се задивити недокучивом благу велике благости и доброте Божје према нама. Јер је одређено да Га зовеш Оцем, ти, земаљски створ, Њега Небескога, ти, смртник, Бесмртнога, ти трулежни, Њега Непропадивог, ти кратковеки, Вечнога!

Свети Јован Златоуст

Какву душу треба да има онај који Бога назива Оцем! Колика је смелост за то потребна! Какву савест треба да има човек да би се, када схвати ко је Бог, колико је то човеку могуће... потом усудио да Га назове својим Оцем!

Свети Григорије Нисијски

Удостојени да називамо Оцем по благодати Створитеља по природи, учимо да исповедамо благодатни дар усиновљења. Зато, из поштовања према призивању Онога Који нас је по благодати родио, треба да се старамо да у свом животу подражавамо особине Очеве. То ћемо постићи освећујући име Његово на земљи, подражавајући Га, показујући својим делима да смо Његова деца и прослављајући својим мислима и делима Онога Ко је остварио то усиновљење, природног Сина Очевог.

Свети Максим Исповедник

По будућем усвојењу, благодарећи присуству Благодати, биће надвладана и покривена свака наша људска особина. Сви Свети, то јест сви они који су, посвећујући се у овоме животу делању врлина, заблистали светлошћу, славом и лепотом божанске благости и доброте, називаће се − и биће − синови Божји.
Свети Максим Исповедник

А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, где се беху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус и стаде на средину и рече им: Мир вам!... Тада се ученици обрадоваше видевши Господа. А Исус им рече опет: Мир вам!... И после осам дана опет беху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус када беху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам!
Јн. 20, 19−26

Предстоји ти да божанственим Причешћем дочекаш Цара. И када Цар уђе у душу, у њој треба да влада потпуно спокојство, тишина, дубоко умирење помисли.

Свети Јован Златоуст

Господ слугу, постао је смртни син слуге Својега, како би они постали синови Божји.

Свети Атанасије Велики