ЕПИЗОДА 8 - Страна 1
У полукружној олтарској апсиди, источном завршетку хришчанског храма, најчешће се представља Пресвета Богородица и то као „Шира од  небеса“. То је начин представљања инспирисан црквеном песмом: „Ти си носила у својој утроби онога кога небеса не могу обухватити“.
Свештеник, пошто кадећи пред светим Престолом, изговори: Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, даје кадионицу ђакону, који, кадећи унаоколо свети Престо, помиње преминуле из диптихâ и друге упокојене које хоће.

УДОСТОЈ НАС
ПРИПРЕМА ЗА ПРИЧЕШЋЕ

Идеал жене се кроз историју мењао. У уметности су сачувани ли­кови многих историји познатих и непознатих жена, владарки али и обичних сељанки.

Ипак, ниједна се жена није попела на тако висок престо и ниједној није запамћен тако отмен и мио лик као што је то лик скромне девојке Марије. Она је у Израиљу пре две хиљаде година као де­вица слободним пристанком зачела од Светог Духа и родила човечан­ству Спаситеља, Сина Божјег у телу, Господа Исуса Христа.

Звање Мајка Божја, добија огроман значај у четвртом веку, када је јеретик по имену Несторије − човек који је имао висок положај у Цркви − тврдио да је онај који је био у Маријиној утроби сва­­како био човек, али није био и Бог. Православни хришћани су једногласно одго­ворили: „Погрешно!“... Јер уколико онај у Мари­јиној утроби није био и сада јесте Бог, ми смо мртви у греху. Да се у потпуности сачува пунина божанствене природе Исусове Црква је инсистирала да се Марија испра­вно назове – као што ју је Јелисавета именовала – Матер Бога, забележено код апостола Луке. Ово звање, наравно, не значи Мајка Свете Тројице, јер Света Тројица немају мајку. He значи ни то да је она створила Личност која је Бог Син јер Он постоји пре свих времена. Уместо тога од­­носи се на Марију која је Богородица (Теотокос на грчком), Мајку вечног Сина Божјег, који је узео обличје човека у њеној утроби.

Свештеник, приклонивши главу, моли се тихо:
Да ове свете Тајне буду онима који се њима причешћују на трезвеност душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа твога Светога, и на испуњење Царства небескога, на смелост према Теби, не на суд или на осуду.
Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле у вери Праоце, Оце, Патријархе, Пророке, Апостоле, Проповеднике, Еванђелисте, Мученике, Исповед­нике, Подвижнике, и за сваки дух праведника, пре­­ми­­нулог у вери.

Свештеник, кадећи пред светим Престолом, го­вори:
Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, слав­ну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Ма­рију:
Народ: Достојно је ваистину блаженом звати Тебе, Богородицу, увек блажену и пренепорочну, и Матер Бога нашега. Часнију од херувима и славнију неупоредиво од серафима Тебе што Бога Реч непорочно роди. Сушту Богородицу величамо.

Девица Марија је најбољи, врхунски и савршени плод људскога рода. У њој верни препознају оно што је Бог од човека приже­љкивао кад га је створио. Она је у својој љубави и послушности прихватила да буде оно за шта је све од вечности створено и назначено да буде: Храм Духа Светог, човечност Божја. Она је прихватила да дâ своје тело и крв, цео свој живот да постане тело и крв Сина Божјег, прихватила је да буде мати света у најпотпунијем и најдубљем смислу ове речи. И свака ствар радује се у њој, јер кроз њу препознаје да је прихватање Христа, допуштење да Он борави у нама самима − циљ и пуноћа сваког живота и целокупне љубави.

Стојимо пред светим Даровима, и припремамо се за Причешће. Преостаје нам, ипак, још један претходни, претпоследњи и неопходан чин: молитвено заузимање (заступање). Христос се вечно молитвено зау­зима за цео свет. Сам Христос јесте то молитвено зау­зимање и посредовање. Божанствена Литургија је спомен Христовог живота. Управо из тог разлога је уједно и спомен живота оних у којима је живео и жи­ви Христос – христоносних Светих.

Свештеник даје кадионицу ђакону, који, каде­ћи унаоколо свети Престо, помиње преминуле из диптихâ и друге упокојене које хоће.
Свештеник се тихо моли:

За светога Јована, Пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле, за светог (име) чији спомен славимо, и за све твоје Свете, чи­­јим молитвама посети нас Боже. И помени све пре­минуле у нади на васкрсење у живот вечни (овде по­именце помиње преминуле које хоће), и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица твога.

Црква није подељена на два дела, на земаљску и небеску. Она представља једно Тело и што год да чини − она чини у име целокупног Тела и за целокупно Тело. Чин молитвеног заузимања није тако само чин покајања, он је такође и прослављање Бога, Дивнога у Светима Својим, и бивање у заједници са Светима. Своју молитву заузимања ми започињемо поменом Мајке Божје и Светитеља зато што је присуство Христово такође и њихово присуство и зато што је Евхаристија највише от­кри­вење Заједнице Светих, јединства и међусобне повезаности свих чланова Христовога Тела.

Пресвета Богородица је јединствена, она је сама граница између тварне и нетварне природе. Нико не може да се приближи Богу, осим и једино преко Ње и Заступника Који је од Ње рођен. И ни један од дарова Божјих не може се подарити ни анђелима ни људима, осим и једино преко Ње!

Свети Григорије Палама

Милосрђе Светих је толико да се не старају само за себе, него моле Бога за целу васељену, као да је један дом, као да је једно тело.

Свети Јован Златоуст